Sava Stepanov dobitnik nagrade „Lazar Trifunović“

Sava Stepanov

Za najbolju likovnu kritiku prošle godine proglašena studija o stvaralaštvu Branka Filipovića Fila, Save Stepanova, a za najbolju izložbu postavka Simone Čupić o Građanskom modernizmu. Nagrada „Lazar Trifunović“ za likovnu kritiku, prestižno stručno priznanje koje se dodeljuje od 1993. godine, uručena je Savi Stepanovu, a Simoni Čupić dodeljeno je priznanje „Društva istoričara umetnosti Srbije“ za najbolju autorsku izložbu u prošloj godini.

Stepanovu je nagrada dodeljena za studiju u monografiji o stvaralaštvu Branka Filipovića Fila, u izdanju Narodnog muzeja Crne Gore.
Priznanje „Društva istoričara umetnosti Srbije“ Čupićevoj je dodeljeno za izložbu i prateću publikaciju „Građanski modernizam i popularna kultura u Srbiji (1818-1941)“, koja je održana od 27. septembra do 20. oktobra u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.
Žiri je kritičarski učinak Stepanova ocenio kao „nešto više“ od obične likovne kritike.
Primajući nagradu koja nosi ime omiljenog i harizmatičnog profesora koga se svi sećaju sa uvažavanjem, Stepanov je rekao da mu je Trifunović uzor i da je bio čovek prepun znanja koji je imao neverovatnu strast prema umetničkim delima.
„Radimo u vremenima krize koja predugo traje, potrebni su nam oslonci kao što su Trifunović i Fila. Meni je nagrada pripala za tekst o Filipoviću koga izuzetno cenim, čije slikarstvo je jedna od najlepših tema kojima sam se bavio. Posle pedeset godina ponovo se aktuelizuje situacija kada su Trifunović i Filo gradili herojsko vreme naše umetnosti“, kazao je Stepanov.
Dobitnica priznanja „Društva istoričara umetnosti Srbije“ za najbolju autorsku izložbu u 2011. godini Simona Čupić zahvalila je Galeriji Matice srpske što su joj pružili šansu da progovori o Beogradu kroz autorsku izložbu.
„Poenta izložbe, za koju je Novi Sad imao sluha mada ona govori o Beogradu, i koju smo nazvali građanski modernizam, jeste da pokaže kako je to izgledalo između dva rata, kako je bilo pratiti sport, biti odeven, kako je Žozefina Bejker prošla kroz Beograd“, kaže Simona Čupić.
Izložba obuhvata pedesetak radova – slika i crteža, portreta tadašnjih filmskih diva, autoportreta umetnika, građanskih enterijera i javnih prostora namenjenih zabavi, reprezentativne radove srpske istorije umetnosti te epohe.
Katalog izložbe, monografska studija, dragocena je analiza građanske modernosti u srpskoj umetnosti ovog perioda i uzbudljivo i stručno i produbljeno tumačenje odnosa građanskog modernizma i popularne kulture u Srbiji.

Saopštenje Žirija

Pokušavajući da procenimo prošlogodišnji kritičarski učinak svojih kolega imali smo na umu dve teško promenljive stvari. Najpre, da prosuđivati nije nikada moguće potpuno bezinteresno, te da nam nasleđe Lazara Trifunovića ne dozvoljava da zaboravimo da likovna kritika, za razliku od svoje matice istorije umetnosti, zahteva nešto više od rekonstruktivnog estetskog pamćenja. Zapravo da to “nešto više” mora da bude ulaganje hrabrosti predviđanja. Hrabrost predviđanja računa na radost dobitka u igri, pogodak koji se potvrđuje zadovoljstvom većine čitalaca. Prosuditelji su ove godine imali radost i istovremeno muku da se suoče sa više kuražnih pogleda, da biraju između autora koji su svesni svog hazarskog uloga u tumačenje istorijskih i savremenih pojava. Konačno, naš ulog je stavljen na Savu Stepanova.
Nagrada “Lazar Trifunović” za 2011. godinu dodeljena je jednoglasno Savi Stepanovu za studiju u monografiji o stvaralaštvu Branka Filipovića Fila, izdanje Narodnog muzeja Crne Gore, Cetinje 2011. godine. Već naslovom studije, “Filo: etika, enformel, čisto slikarstvo”, Stepanov naglašava svoj istoričarsko-kritičarski pristup usmeravajući pažnju na recepciju Filovog dela kao i njegov uzorni ljudski, umetnički i intelektualni integritet. Preispitivanje istorijskog značaja Fila Filipovića kritičar je obavio kroz dokumentovanje i diskutovanje teze o nedovoljno zapaženoj slikarevoj ulozi u crnogorskoj umetnosti početkom pedesetih godina dvadesetog veka, o propustima kritičara i nedostatku blagovremene elaboracije Filovog enformelističkog slikarstva u vreme njegovog nastajanja i trajanja, o promenama u ovom slikarstvu tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, te o slikarevoj obnovi izvornog pikturalnog koncepta i, tako zvanoj, “Filovoj drugoj mladosti”, što je sve zajedno srećno krunisno njegovim predstavljanjem u nacionalnom paviljonu na Bijenalu u Veneciji 1990. godine. Svoju studiju Stepanov završava Malim pogovorom umesto zaključka: Postoje umetnici koji delujući unutar svoje umetnosti, permanentno brinući o autentičnosti vlastitog slikarstva, sasvim prirodno i logično ostvare neraskidivu vezu sa svetom i vremenom u kome žive. Filovo umetničko ponašanje i njegovo slikarstvo predstavljaju niz autentičnih umetničkih i sugestivnih pikturalnih priloga duhu vremena druge polovine dvadesetog veka.
Svakako, pored značajnog teksta o Filu, cenjena je respektabilna profesionalna biografija Save Stepanova i sveukupni doprinos našoj profesiji. Rano, još sedamdesetih godina, Stepanov je kritičar na delu čiji su se autorski stavovi i teoretska znanja dograđivali u hodu, a njegov kritičarski postupak nastao je iz galerijske prakse i u relaciji sa živom scenom i njenim aktuelnostima.Talenatovan i agilan, on je ličnost velike energije i obimne produkcije, posvećen i odan ovoj zavodljivoj profesiji. Svoju profesionalnu mladost Stepanov održava dobrim sluhom za novo i nepoznato i/ili različito u vizuelnoj kulturi. Isto tako, svojim afinitetom i senzibilitetom on anticipira, prepoznaje, najavljuje i sublimira ličnosti i pojave na živoj sceni. Njegova angažovanost, smeli, pa i radikalni stavovi, obeležili su značajan deo umetničke aktivnosti Vojvodine, ali i Srbije, ex-Jugoslavije a i šire, u delu internacionalne scene, posebno susedne Mađarske.

Hrabrost i svest o značaju učinjenog rizika u kritici, odlike su rada Save Stepanova koje se mogu pripisati pozitivnom baštinjenju kritičarskog nasleđa Lazara Trifunovića. Da se ne radi o slučajnom podudaranju, osvedočili smo se u netom završenom projektu Save Stepanova, najnovijoj postavci Konjovićevog legata u Somboru.