prof. dr Bratislav S. Tošić – 1935 – 2010

IN MEMORIAM

Bratislav Tošić (1935 – 2010)

Posle duže, teške i neizlečive bolesti preminuo je redovni član VANU dr Bratislav Tošić, redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Njegova prerana smrt veliki je gubitak za Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti i šire, za našu i svetsku nauku.

Dana 22. aprila održana je komemoracija u organizaciji Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. Komemoraciji su pored članova porodice, akademika VANU i kolega bili prisutni u velikom broju i bivši studenti profesora Tošića koje je vest o njegovoj smrti duboko potresla.
Skup je otvorio direktor Departmana za fiziku, prof. dr Ištvan Bikit, koji je posle minuta ćutanja podsetio prisutne na osnovne biografske podatke o akademiku Tošiću, kao i na osnovne podatke o njegovom naučnom opusu. Ispred VANU, prisutnim se odabranim rečimtema obratio njen predsednik, akademik Endre Pap. Posle toga je govorilo troje Tošićevih studenata. Prof. dr Milica Pavkov Hrvojević, prodekan za nauku Prirodno-matematičkog fakulteta govorila je o Tošićevom odnosu prema studentima. Prvi Tošićev diplomac u Novom Sadu, prof. dr Darko Kapor govorio je o njegovom veoma upečatljivom pristupu nastavi (deo tog izlaganja je dat u prilogu). Ujedno je prisutne upoznao i sa porukama koje su stigle na Departman na vest o smrti prof. Tošića. Izuzetno dirljivo pismo je poslao njegov doktorand dr Miodrag Kulić, profesor Univerziteta u Frankfurtu na Majni. Sa dozvolom prof. Kulića prenosimo ovo pismo u celini u prilogu. Poslednji se skupu obratio prof. dr Miroslav Vesković, rektor Univerziteta u Novom Sadu, govoreći o Tošićevom doprinosu razvoju novih pravaca istraživanja u fizici na Novosadskom univerzitetu. Prisutni su imali prilike da na kraju čuju i tonski zapis u kojem prof. Tošić na sebi svojstven način razmišlja o smrti.

„Ožalošćena porodico, tužni skupe,

Opraštamo se od Bratislava Tošića, Toleta. Ja sam bio njegov prvi diplomac ovde u Novom Sadu, znam da kad sam ga pitao ima li neku temu za diplomski, on je odgovorio „Tema ima, kolega, samo nema ko da ih radi.“ I to je bila neka vrsta poziva diplomcima, jer je ih je posle mene došlo još šezdesetak. Bio sam i njegov poslediplomac i doktorand, i zato sam bio vrlo počastvovan kada su organizatori skupa povodom njegovog 60. rođendana odabrali mene da govorim ispred Novosađana. Tada sam govorio o njegovim predavanjima, a o tome ću govoriti i sada. Samo jedan mali uvod.
Njegov drugar iz doma, pokojni geograf Jova Petrović je imao običaj da kaže da je Tole institucija. I zaista, da nastavim ono što je Milica govorila, kad god biste, bilo gde sreli nekog od naših bivših studenata, jedno od prva tri pitanja je svakako bilo „A kako je Tole?“.

I onda vam on ili ona ispričaju svoju omiljenu anegdotu vezanu za Toleta, a posle je dolazila priča o predavanjima.

Kako su to njegova predavanja izgledala sa tačke gledišta studenata? Predavanja su uvek bila u tri ili četiri sata popodne, zavisno od semestra. On bi došao na 3. sprat, pogledom potražio svoje studente i pitao „Jeste li vi 3. ili 4. godina?“ Ako kažu da su treća, dakle predaje Matematičku fiziku, ako su četvrta predaje im Kvantnu. (Probali su da mu podvale ali nije uspevalo, jer je on u stvari vrlo dobro znao šta kad drži.) Uđe on s njima u učionicu i kaže „Izdiktirajte mi poslednju formulu sa prošlog časa.“ Oni izdiktiraju, on zapiše na tabli, zapali cigaretu i počinje da priča, kreda u jednoj ruci, cigareta u drugoj.

Prvo ponovi sve bitno oko date formule sa kraja prošlog predavanja i onda nastavlja dalje, odmereno, ne prebrzo, kad pušite i ne može brzo, ali to je odgovaralo studentima da prate. Priča i piše formule na tabli tako da slede jedna iz druge, krajnje logično. I tako dva ili tri časa, bez ikakvih papira, zabeležaka, ičega. I to je studente fasciniralo, to im je svima ostalo u sećanju.

Ja se nisam trudio da razbijem zabludu, a i kad sam pokušao, nisu mi verovali. A stvar je u sledećem. To što je izgledalo da on dolazi na čas bez ikakve pripreme, bio je privid. On se za čas itekako pripremao. Došao bi u kabinet oko podne, naručio lonče od pola litre kafe od saradnika i onda počeo da se priprema za čas. Tu su bile knjige, sveske sa pribeleškama, i on je vrlo pažljivo izveo sve ono što je planirao za taj dan. Kad bi završio, sve te papire je zgužvao načetvoro i bacio u fioku stola. Nikada ih nije nosio da ne bi pokvario imidž ili došao u iskušenje da ih pogleda. Kad je završio predavanje
samo je na papirima zabeležio dokle je stigao da idući put zna odakle počinje, a sledeći put ih bi bacio. Nikada ih nije čuvao za narednu godinu, već je svaki put sve izvodio nanovo jer je samo na taj način mogao da se temeljno pripremi.

Pitanje je: zašto mu je bio potreban taj privid? Pre svega, i kao profesor u godinama je želeo da sačuva imidž boema, iako je nastavi prilazio krajnje ozbiljno. Drugo, znao je da ovo deluje ohrabrujuće na studente jer ako Tole može sve to da na licu mesta izvede, pa valjda i student sa nekoliko nedelja pripreme može to da spremi. A materija koju je predavao bila je veoma teška, nešto od toga predajem danas i znam kako je teško ispričati tako da to studentu bude jasno.

To su eto ta predavanja koja su ušla u istoriju novosadske fizike, mi njegovi đaci se trudimo da tako predajemo, mada ja i dan danas nosim sa sobom papire, za slučaj da nečega ne mogu da se setim jer sam već u takvim godinama.

Mi smo se potrudili da obavestimo kako naše saradnike u svetu, tako i bivše studente i Tošićeve saradnike da je on preminuo. Stiglo je dosta reakcija, svi su nas zamolili da porodici prenesemo iskreno saučešće, Nemanja Kaloper, svetsko ime danas, kaže „sjajan čovek, a do kraja skroman“. Tristan Hibš, koji je sada naš pozvani predavač jednostavno kaže da su mu Tošićeva predavanja uzor, Vladan Panković je napisao pesmu. Isto tako oglasili su se i saradnici. Profesor Agranovič, njegov mentor u SSSR je napisao dirljive reči, isto tako i veliki teoretičar Nikolaj Plakida, javile su se kolege iz Zagreba i Ljubljane koji su bili potpisnici referata za izbor u redovnog člana VANU, a za kraj bih ostavio pismo koje je napisao njegov doktorand, danas u Nemačkoj, Miodrag Kulić. On ga pamti iz vremena kada su radili zajedno i opisuje to vreme.

Sa Vašom dozvolom ja ću pismo pročitati.“

Prof. dr Darko Kapor

„In Memoriam – Naš učitelj i prijatelj Bratislav Tošić – Tole

Smrt nas, uprkos našem poimanju njene neminovnosti, uvek iznenadi i ogorči svojom brzinom, preranošću i pohlepom da odnese i one, poput našeg Toleta, koji po našim željama i uverenjima zaslužuju dugovečnost. Tole je bio poslednji izdanak naučnog boema koji je u sebi sjedinio dva antipoda ljudskog bića kao što su nauka i boemstvo. Jedan deo je bio anđeoski i racionalan, a drugi đavolski i iracionalan. Valjda je ovo jedinstvo jedan od preduslova da ono što nazivamo duša, a ne znamo šta to znači i kuda nas vodi, bude kristalno čista kao u Toleta, jer je on iskazivao dobronamernost, nesebičnost kad god je zatrebalo.

Jedinstven je Tole bio po svom raskošnom talentu da rešava i najkomplikovanije matematičke jednačine, ali i po tome ·što ih je lucidno izvodio i igrao se njima pred nama, njegovim učenicima, najčešće neposredno i uživo, a kad je zatrebalo i na nekom odbačenom i zgužvanom papiru držeći ga na kolenu, ponekad u kafani na kelnerskim računima (možda je neki od njih i sačuvan?) i na stolu sa stolnjakom natopljenim vinom iz tek otvorene boce. Ti kafanski računi su ustvari bili paradigma Toletove ličnosti, njegovog burnog i plodonosnog životnog puta. Na jednoj strani tih računa kočoperile su se, ali i plesale pod perom čarobnjaka Toleta, formule i suptilno rešene integralne i diferencijalne jednačine, sve moguće Grinove funkcije, na njima su pobuđivane najtananije bozonske i fermionske oscilacije kondenzovane materije – optičke, magnetne, superfluidne i superprovodne, dok su oni pohlepni i rogobatno podvučeni brojevi na drugoj strani bili često skupa mera njegovog boemskog stila života.

Bio je zapanjujući entuzijasta u fizici koji je zalivao svoje jednačine elegantnim rešenjima, ali bio je i neprevaziđeni romantičar u nauci videvši u svojim formulama božanske poruke. Taj svakodnevni i strasni odnos sa skrivenim i moćnim svetom nauke davao je Toletu snažne životne impulse, te je tako nadvladavao teško narušeno zdravlje. To nam kazuju i njegovi najbliži, da i kada mu je bolest gotovo oduzimala moć pisanja i govora, strast za naukom se pretvarala u magiju koja je Toletu vraćala ove funkcije ponovo. Tole je svojim učenicima stalno, i na svakom mestu, demonstrirao na najupečatljiviji
način da oni koji hoće da se bave teorijskom fizikom, i da otkrivaju tajne i zakone prirode, moraju da vladaju matematičkim metodama sjajno i suvereno, jer im to omogućava ne samo otkrivanje prirodnih pojava već i da proračunavaju njihove posledice.

Tole je podario Novosadskom Univerzitetu svoj talenat, stvaralaštvo, sposobne učenike i nadasve prvu školu teorijske fizike. On je u Srbiji pomerio i pokrenuo točak progresa unapred, i to onaj prvi koji je od dugog stajanja gotovo zaribao. Ispraćamo Toleta, sa setom ali i ponosom, u istoriju Srbije a mi, njegovi prijatelji, ostajemo da ga, do daljnjeg, štitimo od zaborava.

Mi, njegovi brojni učenici i saradnici, prijatelji – poneki rasuti po svetu, s pravom očekujemo da će se Srbija i Novi Sad na primeren, odmeren i sadržajan način odužiti ovom velikom srpskom korifeju.“

Miodrag Kulić
Frankfurt/M, Nemačka, 20. april 2010.

Zahvaljujući harizmi i velikom ugledu, akademik Bratislav Tošić zauzima ne samo značajno, već i izdvojeno mesto na našem i širem naučnom prostoru. Kao čovek kojeg su krasile one najlepše ljudske osobine – tolerantnost, humanost i iskrena kolegijalnost i prijateljstvo, ostavio je neizbrisiv trag u srcima svojih saradnika i kolega, studenata, prijatelja i poznanika. Lik i delo akademika Bratislava Tošića ostaće u trajnom i lepom sećanju svim članovima VANU. Hvala kolegi Tošiću na svemu što je učinio za nauku i afirmaciju VANU.